Tipičan primer: 

Programer, 29 godina:  „Nisam se kao mali vozio liftom. Prvi put sam ušao u njega kada sam u osnovnoj školi išao kod druga, bilo mi je grozno, sve sam mislio da ću da ostanem zaglavljen i skroz sam se preznojio do trećeg sprata. Onda sam nekako počeo i da primećujem priče kako se neko negde zaglavio, kako se u Beogradu otkačio lift i sl… Nije da sam ja odlučio da se ne vozim liftom, jednostavno nisam imao potrebe. Uvek se penjem stepeništem. Znam da je blesavo, ali ja sam tako navikao. Moja devojka to zna, ali i ona zazire od liftova pa svugde zajedno idemo peške. Firma nam se za mesec dana seli u novi prostor koji je na osmom spratu i teško da ću moći uvek da idem peške, naročito kada sam sa kolegama. Otkada sam to čuo, ne mogu da se smirim. Znam da je nenormalno, hiljade ljudi se svaki dan vozi liftom,  ali je to nešto jače od mene.  Pitao sam šefa da radim od kuće, što bi teoretski i moglo, a on neće ni da čuje. Naravno da nisam rekao o čemu se radi, sramota me…“

O fobijama

Kada neka osoba ima preteran strah u vezi sa nekim objektom, pojavom ili situacijom, uz jasnu svest o tome da je strah nerazuman kažemo da ima  fobiju.  U susretu sa tim predmetima, pojavama i situacijama osoba oseća intenzivnu anksioznost i strah, pa ih izbegava po svaku cenu. To remeti normalno, svakodnevno funkcionisanje osobe. Strah i anksioznost mogu biti praćeni različitim fizičkim simptomima, od lupanja srca, znojenja i tremora mišića pa sve do pravih napada panike. Najčešće počinju u periodu adolescencije i ranog odraslog doba, a svega 20% prođe bez tretmana. Nakon socijalne fobije, specifične fobije predstavljaju drugi najčešći poremećaj iz anksiozne grupe poremećaja i jedan od primarnih razloga zbog čega se ljudi obraćaju psihoterapeutima. Znatno su prisutnije u ženskoj populaciji – odnos u broju između muškaraca i žena koje imaju fobije je oko 2:1, s tim što se žene češće plaše životinja, a muškarci visine. Specifične fobije se često javljaju zajedno sa drugim emocionalnim problemima, tako oko 83% osoba sa fobijom bar jednom u toku života ima i neki drugi udruženi poremećaj, najčešće neki od anksioznih ili depresivnih poremećaja. Veoma često kod iste osobe postoji više različitih fobija.

Reč fobija potiče od stare grčke reči  fobos  koja označava preteran strah, paniku i užas, a za nazive konkretnih fobija se osim reči iz starogrčkog koriste i reči iz latinskog jezika. Mogu se podeliti u nekoliko grupa po tipu objekta ili situacija kojih se osoba nerazumno plaši.

 

Tip fobije Strahovi vezani za:
Životinje Pauci, zmije, pacovi, psi, mačke…
Prirodne pojave Visina, voda, grmljavina, oluje…
Povrede Krv, operacije, medicinski pregledi…
Situacije Letenje avionom, brod, prolazak kroz tunel, liftovi…
Ostale Padanje, glasni zvuci, klovnovi…

 

 

 

Nastanak fobija

Različiti faktori mogu igrati ulogu u nastanku fobija: stresni događaj, specifične životne okolnosti, intenzivna iskustva, psihološka vulnerabilnost i sl. Pretpostavlja se da određeni biološki faktori, poput labilnog autonomnog nervnog sistema, imaju značajnu ulogu u razvoju svih anksioznih poremećaja, pa tako i fobija. Specifična fobija lakše nastaje u prisustvu objekata ili situacija koje se i inače procenjuju kao opasne ili štetne za čoveka – otud su češće fobije od zmija, visine, insekata i sl.  Kako su različiti eksperimenti pokazali, fobije mogu da nastanu i odjednom, zahvaljujući intezivnom strahu koji osoba doživi u nekoj situaciji i mehanizmu klasičnog uslovljavanja. Strah, s druge strane ima osobinu da se širi na situacije i objekte koji su na neki način slični ili su povezani sa prvobitnim okidačem straha. Ne kaže se bez razloga „koga zmija ujede, taj se i guštera boji.“ Iako je početak fobije često vezan za konkretno iskustvo u kome je osoba doživela paniku, ispitivanja pokazuju da u nastanku fobija važnu ulogu ima i učenje po modelu (npr. posmatranje kako majka paniči kada vidi miša), kao i dobijanje informacija o potencijalno opasnim objektima i situacijama (gledanje emisija o otrovnim paucima) i sl.

 

Tretman fobija

Saznanje da se fobije mogu steći klasičnim/emocionalnim uslovljavanjem,  dovelo je do sasvim drugačijeg pristupa tretmanu fobija i razvoju različitih bihejvioralnih tehnika „razuslovljavanja“. Međutim, brzo se pokazalo da klasično uslovljavanje ne opisuje do kraja nastanak  fobija, pa je posebna pažnja počela da se posvećuje načinima na koji osoba održava svoj stah – kako razmišlja i kako se ponaša. Kada se strah ne bi „hranio“ vremenom bi počeo da jenjava, a stvar je u tome da osoba koja ima fobiju svoj strah stalno hrani i održava. Osim disfunkcionalnim razmišljanjem o svom problemu, osoba hrani svoji fobiju tako što svaki put kada oseti jak strah pobegne i doživi olakšanje. To olakšanje predstavlja nesvesnu potvrdu da je izbegnuta potencijalno opasna situacija i time se takvo ponašanje učvršćuje. Stoga je u tretmanu fobija od ključnog značaja podsticanje izlaganja situacijama, pojavama i objektima od kojih osoba ima potrebu da pobegne.

U samoj terapiji veliku ulogu igraju različite vežbe izlaganja, kao i rad na promeni načina razmišljanja radi menjanja iracionalnih uverenja i misli koje je osoba vezala za izvor svog straha i posledice suočavanja sa njim. Cilj je da osoba razume kako izbegavanjem objekata i situacija kojih se plaši održava svoj poremećaj i da se osnaži da prekine sa izbegavanjem i zaštitnim ponašanjem. Dužina tretmana zavisi kako od same fobije, tako i od postojanja komorbidnih poremećaja. U nekim slučajevima je dovoljno svega 2 do 3 seanse da se osoba oslobodi nerazumnog straha, a u drugim slučajevima terapija traje znatno duže.

 

Brankica Ristić, psiholog i psihoterapeut

 

Оставите одговор