Tipičan  primer :   „Imam 23 godine i do sada nisam ostvarila nijedan kontakt sa mladićima koji bi se prerastao u „pravo“ zabavljanje koje karakteristično za ostale mlade. Kada je do toga i dolazilo, sve se završavalo samo na jednom susretu, a kasnije bih iznalazila sve moguće „razloge“ da ponovni susret izbegnem. Sve je počelo posle puberteta, kada sam se naglo povukla, zadržala sam samo dve drugarice u svojoj okolini, a sve druge osobe, vršnjake i odrasle, držala sam na velikoj distanci i izbegavala sam susrete sa njima. Veoma mi teško pada da razgovaram sa sa mladićima. Tada se u meni javi neka nesigurnost, nepoverenje u sebe, stalno strahujem da ću da napravim neku grešku ili nešto uradim ili kažem što neće biti dobro i što će me obrukati ili poniziti u njihovim očima. Zaokupljena sam mišlju da će mi se nešto ružno desiti i počinjem da osećam neodoljivu želju da susret prekinem i pobegnem. Najgore mi je od svega da ne doživim neko poniženje. Istovremeno mi tokom razgovora prolazi hiljadu misli kroz glavu, što me dodatno opterećuje – ko je on, šta želi, šta misli, da li mu je prijatno sa mnom, da li je on za mene, da li sam ja za njega, da li sam mu zanimljiva, da li ga gnjavim… Sva ta pitanja prati mučno osećanje napetosti, straha, bola u želucu, znojenje i slično.“

Primerena anksioznost i stidljivost su normalna, sveprisutna i za socijalno funkcionisanje poželjna ljudska osećanja. Tek kada im intenzitet prekorači prag i počne da ometa socijalno funkcionisanje  postaju psihijatrijsko stanje. Zato su za dijagnozu potrebni dijagnostički kriterijumi koji omogućuju postavljanje praga između normalne anksioznosti i socijalnog anksioznog poremećaja s jedne strane, odnosno između ovog poremećaja i drugih psihičkih poremećaja s druge strane.

Socijalna fobija je neprimereni strah od izloženosti posmatranju i kritičkoj proceni drugih u različitim socijalno strukturiranim situacijama, strah osobe da će je drugi ljudi proučavati i ocenjivati, kao i očekivanje da će rezultat takvog ocenjivanja za nju biti negativan i ponižavajući. Najčešći je anksiozni poremećaj (10-15%) i pojavljuje se u dva podtipa:

  • generalizovana (strah u većini socijalnih situacija) i
  • specifična socijalna fobija (strah u jednoj ili manjem broju socijalnih situacija).

Najčešće  socijalne  situacije     kojih se osoba plaši su:

  • javni nastupi
  • komunikacija sa ljudima koje osoba procenjuje značajnim
  • komunikacija sa autoritetom
  • prisustvo na poslovnim sastancija/seminarima
  • komunikacija sa potencijalnim seksualnim partnerom
  • flertovanje
  • upoznavanje novih ljudi
  • komunikacija sa nepoznatom osobom
  • ulazak u prostoriju punu ljudi
  • pozivanje nekoga telefonom
  • telefoniranje pred drugim ljudima
  • pisanje pred drugim osobama (skriptofobija)
  • jedenje pred drugima (npr. u restoranu)
  • uriniranje u javnom WC-u.

Klinička  slika  socijalne fobije je veoma raznovrsna, ali je osnovni psihopatološki sadržaj u svim slučajevima socijalne fobije strah, koji ima sva svoja obeležja (subjektivno-verbalna, telesna, bihejvioralna), kao i određene crte ličnosti (opšta nesigurnost, stidljivost, nedostatak samopouzdanja, nisko vrednovanje sebe i osećaj inferiornosti).

Subjektivno-verbalna komponenta sastoji se u svesnom doživljavanju straha, koji osoba prepoznaje kada ostvaruje kontakt sa drugim ljudima ili učestvuje u interakcijama sa njima u okviru različitih socijalnih situacija. Pažnja je selektivna, negativno usmerena na sopstvene somatske simptome i socijalno ponašanje, kao i na signale koji dolaze od strane drugih. Najčešći strahovi su strah od negativne procene, ostavljanja lošeg utiska, podsmeha, odbacivanja, pokazivanja straha preko vidljivih telesnih simptoma.

Telesne manifestacije straha (lupanje srca, znojenje, drhtanje, crvenjenje, osećaj nedostatka vazduha ili gušenja, vrtoglavica ili osećaj nesvestice, crvenilo lica) posledica su hiperaktivnog autonomnog nervnog sistema, pojavljuju se kada je strah intenzivan i difuzan i isti su kao i kod drugih poremećaja anksioznosti.

Na bihejvioralnom planu karakteristično je fobično ponašanje izbegavanja svih socijalnih kontakata i situacija koje plaše (prekid komunikacije sa drugima, izbegavanje upoznavanja novih ljudi, izbegavanje javnih nastupa, prekidi emotinih veza, izbegavanje kontakta očima). Ovakvo ponašanje uslovljava i druga osiromašujuća ponašanja koja dovode do usamljivanja i izolacije, ili, pak, ostvarivanja kontakata samo u porodičnom krugu.

Na kraju, karakteristične crte ličnosti i organizacija karaktera osoba stalni su izvor strahovanja. Ososbe sa socijalnom fobijom su najčešće veoma nesigurne i stalno nezadovoljne sobom, imaju nisko samocenjenje i samopoštovanje, zbog čega su stalno napeti i nervozni. Preokupirani su idejama da će njihove loše osobine privući pažnju drugih, koji će ih zbog tih osobina kritikovati ili loše proceniti. Zbog toga oni imaju veoma nisku efikasnost u osnovnoj delatnosti i obavljanju svakodnevnih zadataka, što još više povećava njihovu napetost i nezadovoljstvo sobom.  Pošto uviđaju da su njihove reakcije preterane i nelogične, često ih to još više deprimira i smanjuje već nisko samopoštovanje. Najčešće komplikacije socijalne fobije su depresija i zloupotreba supstanci (najčešće alkohola).

Tok  poremećaja :   Socijalni anksiozni poremećaj se javlja pre svih drugih anksioznih poremećaja. Obično počinje u periodu adolescencije, kada se prvi simptomi anksioznosti javljaju u okruženju drugih ljudi bez vidljivog povoda, a neke njegove naznake mogu se primetiti još u detinjstvu. Simptomi anksioznosti u socijalnom okruženju vremenom postaju učestaliji i intenzivniji. Sklonost izbegavanju socijalnih situacija u kojima se doživljavaju epizode visoke anksioznosti dovodi do zastoja u razvoju inače nerazvijenih socijalnih veština, što povratno utiče na održavanje niskog samopoštovanja i samoprocene. Osobe koje pate od socijalne fobije obraćaju se za pomoć tek sa oko 30 godina.

U  lečenju  socijalne fobije najuspešnije su kognitivno-bihevioralne psihoterapije (promena ponašanja i postepeno izlaganje fobičnim situacijama), a po potrebi se mogu uključiti i medikamenti, inhibitori enzima monoamino oksidaze u CNS-u (reverzibilni inhibitori monoamino oksidaze – RIMA i ireverzibilni inhibitori monoamino oksidaze – MAOI), benzodiazepini, beta blokatori i selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI). Korisna je primena tehnika meditacije i/ili relaksacije, redovno vežbanje i pravilna ishrana. Uz pomoć psihoterapeuta aktivno se menja slika o sebi, navike i ponašanja na području samopouzdanja, socijalnih veština, asertivnosti i menjaju se pogrešna, negativna i štetna uverenja.

Nevenka Jovanović, psiholog i psihoterapeut

Оставите одговор