Tipičan opis:  „Imam 27 godina, udata sam, imam dvoje male dece i trenutno ne radim. Bavim se decom i kućom i nisam zadovoljna kako se trenutno odvija moj život. Želela bih da počnem da radim, ali se muž i ja još nismo usaglasili koliko je to dobro za celu porodicu u ovom trenutku. Uvek sam bila sklona da brinem oko raznih stvari, zdravlja, novca, veza, a sada posebno oko zdravlja dece i sopstvenog zdravlja. Moj prvi napad se desio uveče. Deca su legla, ja sam završila sve poslove i legla da čitam knjigu. Ali sve vreme mi odvlači paznju neka vrsta pritiska u grudima, kao da mi neko sedi na njima i onemogućava da udahnem vazduh. Primetila sam to i par puta u toku dana, ali pošto su deca stalno nešto tražila nisam se bavila time i to je jednostavno prošlo. Sada kada sam imala vremena da se pozabavim time, počela sam da se pitam da li to nešto znači. Da li je znak neke bolesti? U tom trenutku primećujem da mi i srce ubrzano lupa, ustajem iz kreveta, pokušavam da dublje udahnem vazduh i ne uspevam. Užas me je celu prožeo, neopisivi strah koji nikada ranije nisam osetila, otišla sam brzo do prozora i širom ga otvorila. Bila sam sigurna da umirem. Tek posle par minuta tog apsolutnog užasa uspela sam da pozovem muža i otišli smo u hitnu pomoć. To je bio moj prvi i najgori napad. Bilo ih je još posle njega, ali njega sam zapamtila kao nešto najgore što mi se ikada u životu desilo. Sada sam u stalnom strahu da li će se ponoviti, da li ću preživeti to. Počela sam da izbegavam odlaske van grada, jer se plašim da neću moći da stignem do lekara ako se napad ponovo desi. Rano legnem da spavam, odmah posle dece, oko sedam sati, jer se i prvi napad desio noću, pa će se možda i sledeći desiti u to vreme.“

Ovako se uobičajeno opisuje panični napad, jedno od najtraumatičnijih životnih iskustava osoba koje su ga imale. O čemu se, u stvari, radi?

Panični  napad  je iznenadna i neočekivana pojava telesnih senzacija praćenih jakim strahom.  Osoba veruje da se senzacije javljaju iz čista mira i da nisu ničim izazvane. Pojačavaju se do nivoa kada osoba ima osećaj potpunog gubitka kontrole nad svojim fizičkim i /ili psihičkim stanjem (umirem i/ili ludim). Ona hitno traži spas (uzima lekove za smirenje, zove blisku osobu, traži pomoć od prolaznika, poziva hitnu pomoć). Traje izmedu 5 i 20 minuta, ali stanje napetosti može postojati još dugo pošto napad prođe.

Telesne  senzacije  mogu biti: lupanje ili ubrzan rad srca, stezanje u grudnom košu/probadanje  u predelu srca, pritisak u grudima,  osećaj nedostatka vazduha, znojenje, vrtoglavica, nesvestica, drhtanje, slabost/nesigurnost u nogama, mučnima, nagon za povraćanjem, grčevi i bolovi u stomaku, napetost u mišićima, osećaj nestvarnosti (derealizacija), osećaj odvojenosti od sopstvenog tela  (depersonalizacija), talasi toplote koji prolaze telom…

Panični napad nastaje kada pridamo značaj nekoj telesnoj senzaciji, počnemo o njoj da razmišljamo kao o znaku opasnosti i nadolazeće katastrofe. Osobu koja je imala panični napad od one koja ga nije nikada imala razlikuje upravo  pridavanje  značaja  telesnim  senzacijama,  odnosno poseban odnos koji se razvija prema njima (to je užasan osećaj, ja to ne mogu da podnesem).

Panični poremećaj (strah od straha):

Posle prvog (ili najjačeg) paničnog napada osoba obično počinje obilaženje lekarskih ordinacija i traži pomoć. Najčešće se urade sve moguće dijagnostičke procedure, a da se nikakvo organsko oboljenje ne otkrije. U tome obično prođe i par meseci, a napadi se konstantno javljaju u tom periodu. Kada se sve pretrage završe, a ne pronađe se nikakvo organsko oboljenje koje može da objasni tu simptomatologiju, može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da se radi o paničnim napadima i vreme je za posetu psihijatru i psihoterapeutu, koji ce započeti lečenje.

Do tada se obično već razvio i panični poremećaj, koji karakteriše stalna preokupiranost da će se napad ponoviti, briga oko značenja napada ili njegovih posledica (gubim kontrolu, ludim, umirem) i upadljivom promenom ponašanja koja je u vezi sa napadom. Osobe češće izostaju sa posla, stalno brinu da je telefon pri ruci i sa punom baterijom, ne izlaze iz kuce bez nekog leka, vode, čokoladice, izbegavaju mesta na kojima je verovatnoća da se napad javi veća (mesta sa puno ljudi, tržni centri, čekanje u redu, vozila javnog prevoza), pa sve do potpunog zatvaranja u kuću i straha da je napuste. Iako panični napad nije životno ugrožavajući i  niko  nije  od  njega  umro  ili  poludeo,  panični poremećaj je hendikepirajući i značajno snižava kvalitet zivota. Međutim, on se leči i sa njim se može kvalitetno i bez ograničenja živeti.

ZAŠTO NASTAJE PANIČNI POREMEĆAJ

1.       Biološka  predispozicija  (neki ljudi su genetski predisponirani za razvoj paničnog poremećaja, ali da bi se panični napad i desio treba da postoje i određene životne okolnosti. Obično su ove osobe i pre napada panike bile sklone da brinu više nego sto je uobičajeno, strahovale oko različitih stvari u životu, bile socijalno nesigurne i sumnjale u sopstvene sposobnosti).

2.       Stresne  životne  okolnosti  (obično su to životne prekretnice, završetak školovanja, brak, trudnoća, rođenje deteta, preseljenje u novu sredinu, smrt bliske osobe…)

3.       Okidač  (događaj koji ne mora da bude od velikog značaja za život osobe, više je „kap koja je prelila čašu“, npr. svađa sa partnerom, neprijatnost na poslu…)

4.       Selektivna  pažnja  usmerena  na  telesne  senzacije    (obraćanje pažnje na senzacije koje imaju svi ljudi i koje ljudi koji nisu skloni anksioznosti ignorišu)

5.       Greške  u  zaključivanju  u  vezi  sa  telesnim  senzacijama  i  njihovim  posledicama   (nešto opasno i strašno se dešava, gubim kontolu, umirem, ludim)

6.       Iracionalna  uverenja  u  vezi  sa  telesnim  senzacijama  i  njihovim  posledicama

        – zahtev za kontrolom sopstvenog fizičkog i/ili psihičkog stanja

        – užasavanje, nepodnošenje, samoobezvređivanje i obezvređivanje života.

KAKO SE LEČI PANIČNI POREMEĆAJ

Preporučuje se integrativni pristup, lečenje antidepresivima, anksioliticima u kraćem vremenskom periodu i kognitivno-bihejvioralna terapija. Lekovi dovode do relativno brzog poboljšanja, smanjuju napetost, popravljaju raspoloženje, smanjuju učestalost paničnih napada i postavljaju bazu za psihoterapijski rad. Psihoterapija uči kako da se kompletno promeni odnos prema sopstvenom fizičkom i/ili psihičkom stanju, kako da se živi sa neizvesnošću, kako prihvatiti stvari koje se ne mogu promeniti, i nastoji da u potpunosti promeni ugao gledanja osobe na do tada uznemiravajuće situacije u sopstvenom životu.

Katarina Višić, lekar i psihoterapeut

Оставите одговор