Tipičan  primer:   „Imam 21 godinu, a opsesivno-kompulzivni poremećaj je počeo pred kraj osnovne škole. Najgore mi je tada bilo što nisam znao šta mi je, mislio sam da sam lud i zato nisam nikome smeo ništa da kažem. Bilo bi mi lakše da sam morao da kompulzivno perem ruke ili vodim računa o higijeni, čak i da proveravam određeni broj puta. Međutim, ja sam verovao tim opsesijama, tim “prljavim i zlim mislima” i slikama koje su mi se javljale bez moje volje, tim crnim mislima da će se nešto desiti i da sam za to ja kriv. Kada se to javi, postajem anksiozan i nervozan i onda moram da izvršim neki ritual da bih se smirio. Nisam išao kod psihijatra, nisam tražio psihološku pomoć, pio sam lekove za smirenje na svoju ruku i ponekad sam se opijao zbog toga. Udaljio sam se od  porodice i društva iz straha od osude. Sada se stanje popravlja. Naučio sam kako da se nosim sa kompulzijama i anksioznošću, ali pre svega sam dobro upoznao problem koji imam.“

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) spada u anksiozne poremećaje i manifestuje kroz trajnu preplavljujuću anksioznost i intenzivne iracionalne strahove. Za razliku od drugih anksioznih poremećaja (generalizovanog anksioznog poremećaja, paničnih napada, socijalne i drugih fobija i sl.), kod OKP je anksioznost povezana sa ponavljajućim, neželjenim i nametljivim neprijatnim mislima – opsesijama. Opsesivne misli mogu biti različitih tema i specifičnog su sadržaja, a njihov sadržaj se gotovo uvek suprotstavlja osnovnim ljudskim vrednostima osobe i njenim moralnim standardima (npr. „Da li sam upravo pregazio nekoga, a da to nisam primetio?“ ili „Da li sam se uzbudio kada sam zagrlio to dete?“). Opsesije se javljaju iznenada, same od sebe i osoba ih prepoznaje kao iracionalne i neželjene i pokušava da ih izbegne ili potisne, ali ne uspeva da ih kontroliše. Kako javljanje opsesija izaziva neprijatnost i anksioznost, ljudi uglavnom pokušavaju da se oslobode opsesija tako što izvode određeni ritual ili neku stereotipnu radnju kojom će se misao neutralisati, anksioznost smanjiti, a potencijalna opasnost izbeći. Postupak koji se ponavlja svaki put na identičan način naziva se kompulzija (npr. proveravanje, poništavanje ili neutralizacija). Reakcija osobe koja primenjuje kompulziju je svesna i ponavlja se, iako osoba uviđa da su ovi rituali preterani ili nerazumni. Ona, međutim, oseća unutrašnji pritisak koji je nagoni da izvede kompulzivnu radnju, jer veruje da mora da je obavi ukoliko želi da otkloni opasnost i umanji anksioznost. Zato osoba koja pati od OKP-a provodi mnogo vremena u izvođenju rituala, oseća se kao rob svojih kompulzija i neutralizacija, a to bitno ometa njeno svakodnevno funkcionisanje.

U sledećoj tabeli date su najčešće opsesije i sa njima povezane kompulzije.

Opsesije

Povezane kompulzije

Strah od kontaminacije

Pranje, čišćenje

Potreba za simetrijom,

potreba za preciznim uređenjem

Sređivanja, aranžiranje, balansiranje, ispravljanje dok ne bude “baš kako treba”

Neželjene seksualne i/ili

agresivne misli i slike

Proveravanje, molitva, radnje za poništavanje,  samouveravanje i traženje uveravanja od drugih

Sumnje (da li je isključen šporet,

da li su vrata zaključana)

Ponavljano proveravanje

Zabrinutost povodom bacanja nečeg vrednog

Sakupljanje

 

Opsesija može postati svaka neželjena (intruzivna) misao, ukoliko je osoba   interpretira tako da joj pridaje veliki značaj i ukoliko   preuveličava   odgovornost   za   pojavu   intruzija u svesti i   posledice   koje sadržaj intruzije podrazumeva. Na taj način se intruzivna misao asocijativno vezuje za veliku anksioznost, neprijatnost i depresivnost. Osoba povećava usmerenost pažnje u pravcu intruzije i želi da je kontroliše i potisne, što kao posledicu ima upravo istaknutost intruzivne misli i lakša dostupnost u svesti osobe. OKP se održava   preteranom   kontrolom   mentalne   aktivnosti   – intruzivna misao preplavljuje svesno mišljenje osobe, ona postaje učestalija, dostupnija svesti i istaknutija i onemogućava osobu da uvidi nerealističnost svoje ideje da mora sprečiti štetu ili povredu.  Da bi se izbegla ili oslobodila  odgovornosti za pojavu intruzije (opsesije), osoba započinje neutralizaciju u vidu namerno inicirane aktivnosti, koja može biti opažena ili prikrivena, kojom se smanjuje anksioznost ili diskomfor. Smanjenje anksioznosti i odgovornosti dovodi do održavanja neutralizacije, koja onemogućava osobe sa OKP da obrade bilo koji nalaz ili činjenice koje opovrgavaju njihove zaključke o odgovornosti za sprečavanje malo verovatnih zastrašujućih događaja. Osoba sa OKP izbegnutu katastrofu uvek može tumačiti kao posledicu neutralizujućeg rituala.

Salkovskis navodi da osobe sa OKP imaju     iskrivljeno   kognitivno   procesovanje:

  • odgovornosti   za   neučinjeno (npr. odgovoran je ukoliko se neko povredi ako nagazi na esker, jer ga on nije sklonio sa ulice)
  • interpretiranje   sopstvenih   predosećaja   (pogrešno pretpostavlja da je odgovoran za povećanje verovatnoće javljanja negativnog događaja ukoliko ne uradi nešto da spreči taj negativni događaj za koji predoseća da će se desiti)
  • fuzija   misli   i   dela   (odgovorna je ukoliko ne spreči događaje koji su sadržaj misli koje su joj pale napamet)
  • greške   u   donošenju   odluka   (teškoće u odlučivanju kada da prekine kompulziju ili billo koju neutralizujuću aktivnost, jer je kriterijum bezbednosti subjektivan i neodređen).

 Salkovskis zastupa stanovište da osobe sa OKP imaju   pogrešne   početne   pretpostavke   (uverenja)   o:

  • odgovornosti (isto je prouzrokovati štetu i ne sprečiti štetu)
  • jednakosti misli i dela (potpuno je isto misliti nešto i učiniti to što misliš)
  • kontroli misli (čovek može i treba da u poptunosti kontroliše svoju mentalnu aktivnost)
  • neutralizaciji (čovek treba da neutrališe svoje misli da bi sprečio moguću štetu ili opasnost za druge ljude)

 Osobe sa OKP imaju karakteristične crte ličnosti – osetljivi su na  kritiku povodom sopstvenih grešaka (samooptuživanje i kritika ili optuživanje drugih), preterano su odgovorni (značajno negativnije procenjuju svoju odgovornost za neki negativni događaj,  od samog negativnog događaja), perfekcionisti su (ne tolerišu greške i nesavršenstva), preterano su sumnjičavi i neodluči, pokazuju netoleranciju na neizvesnost i nejasnoće, kao i na diskomfor i anksioznost.

Neke od novijih studija pokazuju da oko 2-3% populacije (1% dece i adolescenata) pati od OKP-a, podjednako muškaraca i žena. Obično počinje između 18 i 25 godina.

Postoje   dva   glavna   pristupa   lečenja   ovog poremećaja, a ona se često se koriste u kombinaciji. Prva metoda je kognitivno-bihevioralna terapija, dok je drugi medikamentozni pristup, često u obliku jednog od antidepresiva koji deluje na hemijske reakcije u našem mozgu. Medikamentozna terapija primenjuje se uz psihoterapiju, a nikako umesto nje.

 

 

Nevenka Jovanović, psiholog i psihoterapeut

Оставите одговор