Nisko samopoštovanje predstavlja negativno mišljenje o sebi koje se može otvoreno iskazivati („Ja sam beskorisan“, „Ja nisam važan“, „Ja sam neuspešan“) ili koje može predstavljati teško rečima opisiv osećaj neadekvatnosti ili bezvrednosti. Problemi sa niskim samopoštovanjem se ne priznaju kao poseban poremećaj ili sindrom. Ti problemi su pre u vezi sa teškoćama u vidu nestabilne slike o sebi, visoke samokritičnosti i iskrivljenim samovrednovanjem među širokim spektrom dijagnostičkih poremećaja. Najčešće se identifikuje među poremećajima raspoloženja – depresivnim poremećajima, distimijom i velikim depresivnim poremećajem (DSM-IV, 1994), ali je karakterističan i za ADHD (poremećaj pažnje sa/bez hiperaktivnosti), prkosni poremećaj, socijalnu fobiju i bulimiju. Istraživanja pokazuju da se nisko samopoštovanje može naći među adolescentima sa problemima u učenju, posebno devojkama, i povezano je sa maladaptivnim strategijama akademskog postignuća kod adolescenata koji nemaju teškoće u učenju. Pored toga, nisko samopoštovanje nađeno je i među zlostavljanom starijom decom, decom čiji su roditelji alkoholičari, a ono se smatra prediktivnim faktorom za zloupotrebu psihoaktivnih supstanci među adolescentima. Među adolescentima sa poremećajima ishrane je nisko samopoštovanje često, čak iako nemaju depresivne simptome. Svi ovi nalazi ukazuju da nisko samopoštovanje, mada nije specifičan poremećaj,  udružen je sa nizom kliničkih problema.

Povezanost niskog samopoštovanja i drugih problema se razlikuje – nisko samopoštovanje može biti   aspekt   nekog drugog problema (npr. depresije),   konsekvenca   drugih problema (npr. dugotrajne anksioznosti ili traume) ili   faktor vulnerabilnosti   za druge probleme (depresiju, poremećaje ishrane, socijalnu anksioznost).

Postoje tri vrste kognicija koja su karakteristična za nisko samopoštovanje:

  1. Jezgrovna negativna uverenja o sebi (osnova), koja su u interakciji sa uverenjima  o drugim ljudima i svetu;
  2. Kondicionalne disfunkcionalne pretpostavke koje obuhvataju životna pravila koja treba ispuniti kako bi samopoštovanje bilo zaštićeno;
  3. Negativne automatske misli (anksiozne predikcije i samokriticizam) koje održavaju problem.

Prema kognitivnom modelu, da bi osoba dostigla zdravo samopoštovanje, potrebno je da osoba:

  • razvija realna očekivanja od sebe korišćenjem dnevnika misli,
  • razvija balansiraniju samoprocenu (korišćenjem dnevnika misli i nabrajanjem svojih pozitivnih osobina)
  • uključuje se u funkcionalna ponašanja i sistematski proverava i preispituje negativna jezgrovna uverenja o sebi i uslovna životna pravila, što za posledicu treba da ima razvijanje i testiranje novih, funkcionalnih jezgrovnih uverenja i novih korisnih životnih pravila i pretpostavki.

Posledice razvijanja zdravog samopoštovanja su sticanje novih iskustava i učenje iz tih iskustava.

 

Teorija  REBT  i  negativna  slika  o  sebi

Teorija REBT vidi veliki deo emocionalnih poremećaja i disfunkcionalnih ponašanja kao posledicu negativne slike osobe o sebi ili samoobezvređivanja (ego poremećaj). U praksi se sreću tri vrste negativnog samovrednovanja, koja se kod neke oosobe mogu javiti izolovano ili udruženo, iako jedan oblik takve generalizacije obično dominira.

  1. „Ja sam gubitnik / loš / nisam nizašta“ je preterana generalizacija koja je u osnovi i drugih izjava kojima ljudi sami sebe etiketiraju, poput glup, kreten, neuspešan, kukavica, imbecil, itd. Ovakvo razmišljanje posledica je izjednačavanja sopstvenog lošeg ponašanja ili osobine sa celokupnom osobom. Npr. „Ovo što sam uradio je potpuno glupo, ja sam kompletni idiot zbog toga“.
  2. Razmišljanje „Ja sam bezvredan (manje vredan)“ rezultat je razočarenja osobe vezano za neuspeh ili odbacivanje. Implicitno je takva osoba podrazumevala sopstvenu unutrašnju vrednost koja se srozala nekim neuspehom ili neprihvatanjem. Npr. „Pošto me ona više ne voli, ja više ne vredim (ja sam manje vredan)“.
  3. U osnovi razmišljanja „Ja sam proklet / kriv za sve“ je okrivljavanje, ocrnjivanje i optuživanje osobe zbog počinjenih grešaka i nedostataka, što rezultira osećanjem krivice. Takve osobe veruju da zaslužuju najveću moguću kaznu i patnju, što dovodi do samokažnjavanja (uključujući i samopovređivanje). Npr. „Da nisam zatražila razvod braka, on ne bi pokušao da se ubije. Neka sam prokleta, ja sam za sve kriva!“

Novina koju teorija REBT nudi je da se umesto pojma samopoštovanja koristi koncept bezuslovnog prihvatanja sebe. To znači prihvatiti samog sebe onakvim kakvim jesmo, odustati i od samoprecenjivanja (povećanog samopoštovanja) ili samosrozavanja, što donosi mir, ali uz istovremeno procenjivanje svojih postupaka i postignuća kako bi se trudili da budemo uspešniji u onome što nam je važno.  Suština koncepta bezuslovnog prihvatanja sebe je da smo svi mi kao ljudska bića veoma složeni, sačinjeni od mnoštva pozitivnih i negativnih obeležja, dakle nesavršeni, pogrešivi, iz čega sledi da je nemoguće dati drugi vrednosni sud o celoj osobi na osnovu nekog izolovanog uspeha ili neuspeha, dobre ili loše osobine, osim nesavršenosti i pogrešivosti. Svaka druga procena bi značila preteranu generalizaciju koja ne odgovara istini, jer ako bi takva samoprocena bila tačna, to bi značilo da je ta osoba takva bila,  jeste i  biće  takva, što ne odgovara realnosti.

 

Nevenka Jovanović, psiholog i psihoterapeut

Оставите одговор