Termini podbacivanje i školski neuspeh se delimično poklapaju – neuspeh u školi predstavlja nisko, ispodprosečno postignuće u odnosu na druge osobe, a podbacivanje neuspeh u školi u odnosu na sopstvene sposobnosti. Zbog toga konkretno postignuće nekog učenika možemo okarakterisati i kao obrazovni neuspeh i kao podbacivanje. Bernard definiše obrazovno podbacivanje na sledeći način: “Obrazovno podbacivanje znači da je uspeh učenika u školi niži nego što se predviđa na osnovu uzrasta učenika, sposobnosti i potencijala”.

Kako su uzroci školskog neuspeha različiti, autori koji su se bavili ovom problematikom identifikovali su različite tipove neuspešnih učenika / podbacivača:

  1. Buntovni / agresivni tip (Whitmore, 1980) odlikuje razmišljanje „Ne možeš me naterati da uradim ovo“. Veruje da bi trebalo radi ono što želi da radi, što je posledica loših vaspitnih postupaka ili specifičnog temperamenta (npr. impulsivni temperament ili kombinacija oba faktora). Mnogo snage ulaže u borbu sa svojom porodicom, posebno oko izrade domaćih zadataka, a nisko akademsko postignuće koristi kao način kažnjavanja roditelja za stvarne ili izmišljene nepravde.
  1. Nezreli / zavisni / anksiozni tip (Bruns, 1982) je veoma zabrinut zbog onoga što odrasli misle o njemu ako greši. U školi se oslanja previše na svoje nastavnike i često im pokazu svoj rad. Ima veliku potrebu za prihvatanjem i ne uspeva da razviju nezavisnost da proba nove ili teške stvari.
  2. Bespomoćni – obeshrabreni – depresivni tip (Seligman, 1975) ne dovodi u vezu svoj trud sa pozitivnom nagradom i kao posledicu toga imaju negativnu sliku o sebi.
  3. Perfekcionistički tip (Pacht, 1984) postavlja sebi nerealno visoke standarde i misli da njegova vrednost zavisi od uspeha koji postiže, tako da mora da sve radi savršeno u školi.  Kada predviđa da neće obaviti nešto savršeno, može da ne ulaže napor uz racionalizaciju „Jednostavno se nisam dovoljno trudio. Da jesam, uradio bih to savršeno.“ Perfekcionisti mogu da troše mnogo vremena u započinjanju nečega, jer se plaše da ne pogreše. Selektivno se ostvaruju u oblastima gde imaju talenat i često nedovoljno nastupaju u oblastima za koje smatraju da imaju slabosti. Perfekcionisti takođe imaju tendenciju da ograniče svoje aktivnosti samo na one gde imaju verovatnoću veću od prosečne za postizanje veoma visokih rezultata.
  4. Tip usaglašen sa vršnjacima (Bernard, 1997) se oseća moćno u okviru grupe ukoliko se suprotstavljaju autoritetu i ne ispunjava obaveze. Loše postignuće u školi prestavlja životni stil mnogim adolescentima. Zbog pritiska vršnjačke grupe se mnogi adolescenti ne odriču ovakvog stila iz straha da će biti odbačeni, dok drugi podržavaju ovakav životni stil zbog kulture hedonizma.
  5. Tip sa niskom frustracionom tolerancijom (Knaus, 1983) ima ozrazito nizak nivo tolerancije na frustracije:
  • Neki od njih, koje smo navikli da nazivamo „lenji“, izgleda da imaju alergiju na težak ili dosadan školski rad, iako se uspešno nose u drugim oblastima života.
  • Drugi pokazuju društvenu i emocionalnu nesposobnost koju Bernard naziva generalizovano izbegavanje životnih odgovornosti.

Često su ovakvi učenici rođeni sa temperamentom koga je lako uznemiriti, što u kombinaciji sa gušenjem, prezaštićujućim ili popustljivim stilom roditeljstva dovodi do toga ovi adolescenti ne uspevaju da razviju toleranciju na frustracije i odlaganje zadovoljenja potrebnih za ispunjavanje odgovornosti u školi i, u nekim slučajevima, u životu. Oni govore sebi “Život treba da bude zabavan sve vreme. Ovo mi je dosadno i nije fer da to moram da radim. Ja to ne mogu da podnesem, previše je teško!

  1. Samozadovoljni tip bez ambicija / Peter Pan sindrom (Mandel i Marcus, 1988) je često dobroćudni učenik koji je motivisan da rade sve drugo da bi izbegao školske zadatke, odnosno snažno je motivisan da izbegne uspeh. Veruju da ukoliko bude uspešan u školi, taj rad će otkriti drugima njegove prave sposobnosti, što će ga dovesti do toga da će morati da preuzme veću odgovornost i samim tim će se manje zabavljati.

U REBT literaturi koja se bavi obrazovnim podbacivanjem analiziraju se roditeljski stilovi i sistemi uverenja dece i adolescenata kao glavni faktori podbacivanja / neuspeha u školi.

Iracionalna uverenja mladih koja su povezana s različitim vrstama podbacivanja povezana su sa ekstremnim negativnim emocijama (npr. bes, anksioznost, depresija) i disfunkcionalnim obrascima ponašanja (npr. izbegavanje rada / odugovlačenje u radu).

Identifikovana iracionalna uverenja uključuju:

  1. nisku toleranciju na frustracije,
  2. samoobezvređivanje,
  3. zahtev za postignućem i
  4. zahtev za prihvatanjem.

Negativne mentalne navike (iracionalna uverenja) u podbacivanju zbog anksioznosti / depresije su:

  • Samoobezvređivanje: Mišljenje učenika da je totalni gubitnik kada je odbačen i/ili kada nije postigao dobar rezultat.
  • Potreba da bude savršen: Mišljenje da mora biti uspešan u svemu važnom što radi i da je užasno kada nije tako.
  • Potreba za prihvatanjem: Mišljenje učenika da ljudi (roditelji, nastavnici ili vršnjaci) moraju da pohvale sve što učenik radi i kada oni to ne čine, da je to najgora stvar na svetu.
  • Ja to ne mogu! (pesimizam): Mišljenje da kada nije bio uspešan u nečemu, da uopšte nije uspešan u takvoj vrsti posla, niti će ikada biti.

Negativne mentalne navike (iracionalna uverenja) u podbacivanju zbog besa / hroničnog lošeg ponašanja su:

  • Netolerantnost prema drugima: Mišljenje učenika da ljudi uvek moraju da se odnose prema njemu fer i obzirno i na isti način na koji se učenik odnosi prema njima, a kad se oni ne ponašaju tako, učenik to  ne može da podnese i misli da ima apsolutno pravo da kazni takve podle ljude.
  • Ponašanje bez razmišljanja (kognitivna impulsivnost): kada je adolescent suočen sa zahtevima, pretnjom ili nečim što ne želi, ne razmišlja o problemu, već preduzima različite pravce delovanja i ne formuliše akcioni plan.
  • Netolerantnost prema ograničenjima: Mišljenje da bi morao da bude u mogućnosti da čini ono što želi, da niko nema pravo da mu kaže što treba da radi, da ne može da podnese da poštuje pravila i da su oni koji poštuju pravila glupi.
  • Socijalna neodgovornost: Mišljenje da treba da se samo brine o sebi i da nije važno biti dobar građanin ili osetljiv na osećanja drugih, kao i da ne treba da se odnosi sa poštovanjem prema onima koji su iz različitih sredina.

Negativne mentalne navike (iracionalna uverenja) u podbacivanju zbog izbegavanja odgovornosti  / pervazivno niske frustracione tolerancije su:

  • Niska tolerancija na frustracije je jak poriv da se odbaci uznemirenost bez puno premišljanja. Ova tendencija je neodgovarajući odgovor na frustracije. Niska frustraciona tolerancija obično uključuje dodavanje negativnog viška značenja situacije, tako što se govori sebi da se to ne može podneti.
  • Niska frustraciona tolerancija u školskom uzrastu se javlja u više oblika: nametljivost, sanjarenje, odbijanje odgovornosti, prokrastinacija (odlaganje), plač i gunđanje, svađa i nemir, anksioznost pri javnom nastupu, stidljivost, kompulzivno jedenje, nasilje, prepisivanje domaćih zadataka, nemarnost, nedisciplina u odeljenju, okrivljavanje drugih, nestrpljenje i povlačenje.

Negativne mentalne navike (iracionalna uverenja) u podbacivanju zbog generalne neorganizovanosti su:

  • Nepostojanje ciljeva: mišljenje da je besmisleno imati bilo kakve ciljeve, u školi i međuljudskim odnosima.
  • Loše planiranje vremena: Mišljenje da je besmisleno da planira svoje vreme, da će stvari nekako da se urade, kao i razmišljanje „Kada je poslednji rok kada mogu početi? “ kada se približava školski rad ili poslovi koji nisu zabavni.

 

Nevenka Jovanović, psiholog i psihoterapeut