Tipičan primer

Učenica 17 godina:  „U osnovnoj školi sam bila odlična, a sada u srednjoj je potpuna katastrofa. Ne mogu da se koncentrišem, misli mi lutaju, nema šanse da naučim ništa. Uveče kada legnem u krevet mnogo mislim o tome… Brinem se šta će mama i tata ako ne budem odlična, onda neću upisati fakulteti i ko zna šta će biti. Tata mi kaže da ne brinem unapred i da se svima događa da popuste u školi. I mama me razume, mada se i ona mnogo sekira za mene… Prirodno je, sve majke brinu. Osim toga me nervira što jedem po sto puta dnevno, kažem sebi da neću, ali ne mogu da izdržim. Opet sam se ugojila.“

 

Primena KBT-a  u radu sa mladima

Početak primene KBT-a u radu sa decom i mladima  se vezuje za  šezdesete godina prošlog veka, mada je Albert Elis još 1955. godine prepoznao primenljivost   REBT–a na polju emotivnih problema dece.  Primena KBT-a podrazumeva da se osim rada na samom problemu adolescenta  deo aktivnosti usmeri na psihoedukaciju mlade osobe, kao i na rad sa roditeljima kojima se pomaže da identifikuju svoje nekonstruktivne misli, osećanja i ponašanja u vezi sa detetovim problemom.

Zašto je važno da se radi i sa roditeljima

Roditelji se osposobljavaju  da bolje razumeju razvojne i individualne specifičnosti svoga deteta, njegov pogled na svet, potrebe i želje i da unaprede sopstvene veštine slušanja, empatije, rešavanja problema i sl. Adekvatan rad sa roditeljima unapređuje kvalitet veze roditelj – dete što obično daje veliki doprinos u rešavanju problema deteta zbog koga su primarno i došli na terapiju.

Specifičnosti adolescencije

Pod adolescencijom se, po preporuci Svetske zdravstvene organizacije, podrazumeva period između 11 i 24 godine života, ali se u svakodnevnom govoru pod adolescencijom često podrazumeva srednja adolescencija koja se poklapa sa periodom pohađanja srednje škole (14-18). Ovo je posebna razvojna faza u kojoj se usavršava sposobnost logičnog rezonovanja i mišljenja koje postaje fleksibilnije i kritičnije – veća  kognitivna zrelost ima značajan uticaj na osećanja, ponašanja i način na koji adolescent doživljava svet oko sebe.  Javlja se veće interesovanje za emotivno i seksualno povezivanje sa suprotnim polom  što za posledicu ima frustracije i konflikte u vezi s tim. Tokom adolescencije se povećava pritisak okoline da se usvoje ponašanja koja društvo očekuje od određenih rodnih uloga, što otežava proces

prilagođavanja, naročito onda kada se mlada osoba ne ponaša u skladu sa tim očekivanjima. U ovom uzrastu vršnjačka grupa više nije toliko dominantna i mlada osoba razvija svoju individualnost, kako u odnosu sa svojim vršnjacima, tako i u odnosu prema roditeljima. Srednjoškolsko doba karakteriše sukob potrebe za autonomijom i potrebe za bliskošću pa se u vezi s tim javljaju i češča nerazumevanja sa roditeljima.

 

Najčešći  psihološki  problemi  adolescenata   kojima  se  bave  kognitibno-bihejvioralni  terapeuti  su:

  • Anksiozni poremećaji
  • Depresija
  • Nisko samopouzdanje
  • Problemi ponašanja
  • Poremećaji ishrane
  • Problemi u školi
  • Agresivnost
  • Socijalna fobija

 

Odnos između terapeuta i adolescenta

Izgradnja kvalitetnog terapijskog odnosa je presudna za rad sa adolescentom, pogotovu što se radi o razvojnom periodu karakterističnom po buntovnom odnosu prema svetu odraslih kome pripada i terapeut. REBT pristup koji inače karakteriše direktivnost, u radu sa mladima ima znatno fleksibilniji karakter. Terapeut uvek vodi računa da:

  • adolescentu objasni prirodu i ograničenje principa poverljivosti, pogotovu kada je u pitanju komunikacija terapeuta i roditelja
  • da se prema adolescentu odnosi sa punim uvažavanjem i neosuđivanjem
  • bude iskren u vezi s tim  koliko se zna o problemu adolescenta
  • bude autentičan, realan i da ne ulazi u ulogu drugog roditelja
  • dozvoli  sebi samootkrivanje u granicama terapeutske etike
  •  bude strpljiv i razvije realna očekivanja u vezi sa procesom terapije.

Da li je psihoterapija dovoljna

Poreklo psiholoških problema može biti veoma složeno naročito kod sasvim mladih osoba, pa je od velike je važnosti da se reaguje na pravi način i u pravo vreme. Iskustvo pokazuje da je u nekim slučajevima neophodna farmakoterapija, ali da i tada psihoterapija meže da igra značajnu ulogu. Na žalost, u našem državnom zdravstvenom sistemu je psihoterapijski pristup pre izuzetak nego pravilo, čak i u radu sa mladima. U svakom slučaju, psihoterapeut ima obavezu da pre nego što odluči da li će pristati da radi sa mladom osobom napravi stručnu procenu i odluči da li će adolescenta uputiti kod psihijatra na dodatni pregled.

 

Brankica Ristić, psiholog i psihoterapeut

Оставите одговор