Samopoštovanje je preterana generalizacija, jer se većina osobina koje posedujemo zanemaruju u korist onih na koje smo se fokusirali u datom trenutku. Slika o sebi se odnosi na milione karakteristika, koje se ne mogu manje uzimati u obzir od osobina na kojima počiva samoprocena u datom trenutku.

Kada odbijamo da procenjujemo sopstvenu vrednost, time izbegavamo osećanje krivice i inferiornosti, koje vode do depresije i samookrivljavanja.

Kada odbijamo da procenjujemo vrednost drugih, izbegavamo sve oblike besa: srdžbu, ogorčenje, mržnju, agresivnost i gnev.

Procena sopstvene vrednosti je nezdrava, bolna, grandiozna i loša. Ne možemo biti zadovoljni sve dok ne prihvatimo svoje prednosti i slabosti u sadašnjosti, promenimo ono što možemo, a prihvatimo ono što ne možemo.

Psihičko zdravlje se najpotpunije postiže:

  1. procenjivanjem postupaka drugih, ali nikada procenjivanjem vrednosti ljudi;
  2. razvijanjem svojih sposobnosti do maksimuma i
  3. stvaranjem uslova da nas drugi poštuju.

Kada kažemo svojoj deci da su loša, njihov najbolji odgovor bi trebalo da bude „U čemu?“ Roditelji treba uvek da budu određeni i konkretni, a nikada uopšteni ili neodređeni.

  • Učimo svoju decu da ne teže visokom samopoštovanju. To je isto kao da ih učimo aroganciji, umišljenosti i osećanju superiornosti.
  • Učimo svoju decu da sebe nikad ne procenjuju negativno. To dovodi do osećanje krivice, depresije, osećanja inferiornosti i nesigurnosti.
  • Umesto toga, podstičimo decu da teže samoprihvatanju. Time se izbegava široka lepeza procena sopstvene vrednosti, od umišljenosti do samomržnje.

Nevenka Jovanović, psiholog i psihoterapeut