Depresija je psihološki poremećaj povezan sa  gubitkom  ili  neuspehom.  To je klinički sindrom (skup simptoma) koji čine različita osećanja, kognicije (načini razmišljanja) i ponašanja. Sve do šezdesetih godina prošlog veka smatralo se da se depresija ne javlja pre kasne adolescencije. Do tada se smatralo da su deca i adolescenti bazično imuni na depresiju, zato što je „detinjstvo srećan i bezbrižan period i ne postoji razlog za depresivna reagovanja“. Poznato je, takođe, da su adolescenti ćudljivi i promenljivog raspoloženja, i to se smatralo uobičajenim delom odrastanja.

Danas se depresija smatra najrasprostranjenijim mentalnim poremećajem među decom i adolescentima. Smatra se da čak 10 do 15% ove populacije ima neki od simptoma i znakova.

KLINIČKA SLIKA DEPRESIJE

 

Deca i adolescenti koji pate od depresije imaju niz simptoma:

  1. afektivne simptome čine tuga ili depresivno raspoloženje, koje se kod dece i adolescenata mogu ispoljiti i kao iritabilnost (razdražljivost)
  2. poremećeni načini razmišljanja (pesimizam, generalizacije – izvlačenje uopštenih zaključaka iz jednog događaja, predviđanje negativnih ishoda)
  3. anhedonija (smanjeno interesovanje za aktivnosti koje su do tada pričinjavale zadovoljstvo, koje može rezultovati apatijom i izbegavanjem socijalnih kontakata)
  4. poremećaj pažnje (teskoća da se skoncentrišu na zadatke)
  5. teškoće u donošenju odluka
  6. poremećaj ishrane koji mogu dovesti do značajnog povećanja ili smanjenja telesne mase
  7. poremećaji sna (nesanica ili dugo spavanje)
  8. somatski simptomi (glavobolje nejasnog uzroka, bolovi u trbuhu, grčevi u mišićima)
  9. bihejvioralni problemi (agresivno ponašanje, ispadi besa, psihomotorna agitacija – uznemirenost, plačljivost, letargija, zloupotreba psihoaktivnih supstanci)
  10. osećaj lične neadekvatnosti, bezvrednosti, beznadežnosti, nemoći i krivice
  11. razmišljanje o suicidu, ruminacije ili preokupacija smrću i/ili pokušaji samoubistva

(American Psychiatric Association, 2000)

Važno je naglasiti da je  ključno  u  kliničkoj  slici  smanjenje  interesovanja  za  uobičajene aktivnosti.  To je ne samo uobičajeno prvi znak depresivnog poremećaja, već se održava kroz ceo klinički tok bolesti. Uobičajeni pridruženi problemi su lošiji školski uspeh, nepohađanje nastave i napuštanje škole, i najčešće su posledica depresije, a retko i okidač za depresiju kod mladih.

Tipovi depresije

  1. Major depresija.   Ovo je najteži oblik depresivnog poremećaja i traje u proseku 7 do 9 meseci kod adolescenata. Slična je depresiji kod odraslih po kliničkom ispoljavanju (tuga ili iritabilnost, poremećaji sna i apetita, smanjenje koncentracije, gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti koje su do tada pričinjavale zadovoljstvo, razmisljanja o suicidu i pokušaji samoubistva). Neki od ovih simptoma mogu biti posebno upadljivi (npr. prejedanje i predugo spavanje), a drugi, iako prisutni, zbog predimenzioniranosti prvih ostaju nedovoljno uočljivi za okolinu obolelog.
  2. Distimija.   Ovo je hroničan oblik depresivnog poremećaja, sa simptomima koji su niskog intenziteta. Traje prosečno nekoliko godina. Distimični adolescenti su melanholični, sa smanjenom energijom, imaju malo pozitivnih osećanja, teškoće da se skoncentrišu na obavljanje bilo kakve aktivnosti i probleme sa apetitom i snom. Bez obzira na naizgled benigniji tok bolesti, distimija je često podmuklija od major depresivne epizode jer traje duže i ima značajan negativni uticaj na psihosocijalno prilagodjavanje mladih, a vrlo često je otpornija na terapijski tretman.
  3. Bipolarni poremećaj raspoloženja.   Karakteriše se neuobičajenim promenama raspoloženja i ponašanja, odnosno maničnom i depresivnom simptomatologijom, nekada i u vrlo kratkim vremenskim intervalima
  4. Reaktivna depresija.   Ovo je najčešći i najbenigniji poremećaj raspoloženja kod dece i adolescenata i vuče korene iz teškoća u prilagođavanju na neki tragičan životni događaj, kao što je smrt člana porodice, razvod roditelja ili na događaj koji dete procenjuje kao jako loš, kao što je odbacivanje od strane vršnjaka. Ovaj tip depresije je najpogodniji za prevenciju i terapiju kroz kognitivno-bihejvioralne tehnike.

REBT TEORIJA O UZROKU DEPRESIJE

Po  teoriji  REBT-a  za  nastanak  depresije  je  neophodno  postojanje  bioloških, neurohemijskih  i  genetskih  predispozicija,  ali  ostaje  da  poremećen,  iracionalan  način mišljenja  igra  ključnu  ulogu  u  razvoju,  progresiji  i  ublažavanju  depresije.  To znači da neki ljudi nikada neće biti depresivni ma koliko i ma kakvih tragičnih događaja imali u svom životu, a neki i na najtrivijalnije negativne događaje reaguju depresivno.

Seligman (1995) naglašava pesimistički način razmišljanja mladih kao glavni faktor koji doprinosi razvoju depresije. On je identifikovao  tri   kognitivne   greške   povezane sa depresijom:  permanentnost,  pervazivnost  i  personalizaciju.

1. Seligman objašnjava da deca i adolescenti koji su u najvećem riziku za depresiju veruju da su uzroci loših događaja koji im se dešavaju trajni  (permanentnost)  nasuprot vremenski ograničenim događajima. Zato veruju da su neuspesi i gubici trajni, tj. da nikada neće biti bolje.

2. Depresivna deca i adolescenti netačno smatraju da se neuspeh ili gubitak u jednoj životnoj sferi ili ulozi generalizuje na sve sfere ili uloge, odnosno smatraju ih pervazivnim ili sveprožimajućim, nasuprot situaciono-specifičnim (primer: dva učenika učestvuju na nekom takmičenju i ulažu veliki trud da pobede, ali to ne polazi za rukom nijednom od njih. Učenik koji razmišlja na pervazivan način smatraće sebe potpunim gubitnikom koji nikada ništa ne radi kako valja, a drugi učenik, koji ne razmišlja na taj sveprožimajući način uviđa da iako nije pobedio na takmičenju to ne znači da je potpuni gubitnik i da nikada ništa dobro neće uraditi).

3.  Personalizacija  znači da kada se nešto loše desi ili dešava deca moraju da okrivljuju sebe ili druge. Kada se to desi osećaju se depresivno, osramoćeno, krivo, nasuprot deci koja realno procenjuju situaciju i ne internalizuju stid, zato što su u stanju da razdvoje svoju ličnost od svojih postupaka.

Po DiGiuseppe-u i saradnicima (2002) klinička depresija se javlja kada osoba ima jedno ili više od sledećih uverenja:

  • negativan  stav  o  sebi   (verovanje da ne sme da ima negativne osobine i zato što ih ima ona je neadekvatna), 
  • negativan  stav  prema  okolini   (verovanje da uslovi života moraju biti bolji, a pošto nisu, to je užasno),
  • pesimistični  pogled  na  budućnost   (verovanje da budućnost mora da bude bolja i ako nije to je užasno i nepodnošljivo),
  • predikcija  o  negativnim  događajima  u  budućnosti  na  koje  ne  mogu  da  utiču  (verovanje da moraju biti sposobni da okolnosti poboljšaju i da su nekompetentni ako to ne čine),
  • verovanje  da  moraju  raditi  stvari  na  uspešniji  način  i  dobiti  odobravanje  od  ljudi  koji  im  znače   (a ako ne, zaslužuju da kazne sami sebe) i
  • verovanje  da  nisu  tretirani  na  način  koji  zaslužuju  i  to  je  užasno  i  katastrofalno.

Neka od iracionalnih uverenja koja utiču na razvoj depresije kod dece i adolescenata su:

  • Nisam dobar ni u čemu i nikada ništa neću postići
  • Ma šta da uradim, nikada neću uspeti
  • Niko me ne može voleti, zato što sam bezvredan
  • Ništa ne mogu da uradim kako treba
  • Zaslužujem da se prema meni ponašaju grozno
  • Koja je svrha nastavljati dalje? Nikada se neću izvući iz ovoga.
  • Ne mogu da promenim strašne stvari koje su mi se desile, i ja sam poremećen zauvek.
  • Život je užasan i sada i zauvek

 

TERAPIJA DEPRESIJE

 Sem deteta/adolescenta, u terapijski proces moraju biti uključeni i roditelji, porodica i nastavnici u školama, u cilju objašnjavanja prirode samog poremećaja i manifestovanja kod mladih klijenata.

Brojne studije su pokazale da u tretmanu depresije kod mladih najbolje rezultate daje kognitivni psihoterapijski pristup. U najnovijoj komparativnoj kliničkoj studiji o uporednim efektima REBT/KBT-a, farmakoterapije (sertalin) i kombinacije medikamenata (sertalina) i REBT/KBT-a možete pročitati ovde.

Katarina Višić, lekar i psihoterapeut