Agresivnost je jedna od najstabilnijih crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli, skloni fizičkom zlostavljanu i kriminalnom ponašanju. Agresivno ponašanje podrazumeva fizičku i verbalnu akciju i često se može javiti zajedno sa emocijom besa, ali ponekad i nevezano za osećanja, u tzv. instrumentalnoj ili predatorskoj agresiji. Zato je bitno razlikovanje besa i agresije pri kliničkom dijagostifikovanju emocionalne reaktivne agresije i instrumentalne, odnosno predatorske agresije. Emocionalna reaktivna agresija javlja se kada je jaka emocija besa izazvana uočenom opasnošću za sebe  (istovremeno javljanje besa i agresije). REBT terapeuti veruju da je važno napraviti razliku između ove dve vrste agresivnosti, jer su one responzivne na  različite terapijske intervencije.

REBT se u radu sa agresivnom decom može primeniti na dva načina:

  1. kroz učenje dece da kontrolišu osećanje besa koje vodi u agresivno ponašanje, odnosno kroz učenje da bes zamene osećanjem nezadovoljstva, i
  2. kroz učenje roditelja da kontrolišu svoje emocije koje ometaju efektivne roditeljske veštine.

 

ABC šema kod agresivne dece

 

A aktivirajući događaji mogu biti raznovrsni: nepravda, neuvažavanje, nepoštovanje, zadirkivanje, situacija u kojoj osoba nije saslušana, kada se situacija ne odvija onako kako osoba želi

BIracionalna uverenja:

Aposolutistički zahtevi:

  • Ljudi moraju da se prema meni ponašaju fer i sa razumevanjem  i poštovanjem.
  • Ja moram imati ono što želim.

Evaluacije (derivati zahteva):

  • Ovo je užasno…Najgora stvar na svetu (užasavanje).
  • Ne mogu da podnesem… (nepodnošenje, niska frustraciona tolerancija)
  • Ova osoba je grozna i zaslužuje da bude kažnjena (obezvređivanje drugih).

C posledice (emocionalne, bihejvioralne, kognitivne) : bes, agresivno ponašanje (fizičko i verbalno), kršenje pravila, prokrstinacija, borba za moć, prkos.

Kod agresivne dece najčešće se javlja apsolutistički zahtev i niska tolerancija na frustraciju.

 

Tretman agresivne dece i adolescenata

  • Najefikasnije tehnike su uvežbavanje, modeliranje i role-play.
  • Negativne intervencije (kazna i ukor) korišćene samostalno efikasnije su od pozitivnih u redukciji agresije i superiornije su od kombinacije negativnih i pozitivnih.
  • Pozitivne tehnike su najefikasnije u učvršćivanju prosocijalnog ponašanja, dok su negatine tehnike efikasnije u redukovanju nepoželjnog ponašanja.
  • Kombinacija kognitivnih i bihejvioralnih tehnika su efikasnije od korišćenja svake tehnike zasebno. Kognitivne komponente uključuju rešavanje problema, coping rečenice, trening upravljanja besom, dok bihejvioralne komponente uključuju pozitivno i negativno potkrepljenje, tehnike relaksacije, tehnike uvežbavanja.
  • Na samom početku tretmana koriste se samo bihejvioralne negativne tehnike, kako bi se lakše upravljalo ponašanjem deteta i eliminisalo antisocijalno ponašanje, dok se kognitivne tehnike  po potrebi mogu dodavati naknado.
  • Pozitivne bihejvioralne tehnike zajedno sa uvežbavanjem se uključuju kasnije u tretman, kako bi se dete upoznalo sa prosocijalnim ponašanjem koje želimo da učvrstimo, a zatim se takvo ponašanje uvežbava (role-play, modeliranje) i nagrađuje.

U zavisnosti od tipa ponašanja koje treba promeniti terapeut  bira adekvatan tretman. Pre toga je neophodno motivisati dete / adolescenta za promenu, jer ono ne vidi svoje ponašanje kao problem i na terapiju obično dolazi protiv svoje volje.

Za promenu ponašanja deteta i adolescenta je od presudnog značaja je uključivanje roditelja u terapijski proces (kao facilitatori, koterapeuti, koklijenti ili klijenti), koji podrazumeva:

  • promenu ponašanja roditelja, koje održava maladaptivno dečije ponašanje;
  • pružanje podrške tretmanu;
  • prepoznavanje funkcionalnih i disfunkcionalnih ponašanja i kognicija;
  • generalizaciju promena u ponašanju nastalih u terapijskom setingu na celokupno ponašanje deteta;
  • održavanje nastalih promena.

Nevenka Jovanović, psiholog i psihoterapeut